Канте испод плафона, флеке од влаге по зидовима и канцеларије које се закључавају, јер нису безбедне за рад. Тако данас изгледа Француска 7, која никад није била само адреса, већ институција. Иначе, седиште Удружења књижевника Србије и још два репрезентативна књижевна удружења.
Иако је објекат у државном власништву и законом заштићено културно добро, проблеми са прокишњавањем, урушавањем крова и административним пребацивањем одговорности с једних на друге трају деценијама. О томе ко је надлежан, зашто су средства већ пребачена, а радови нису почели, и шта стање једне зграде говори о стању културе у Србији, за Наш портал, говори Милош Јанковић, председник Удружења књижевника Србије.
Проблем зграде у Француској 7 није нов, али је врло видљив. Годинама се пребацује одговорност између Републике Србије као формалног власника и Града Београда као корисника објекта. У међувремену, плафони пуцају, кров прокишњава, а поједини делови зграде су потпуно неупотребљиви.
У марту 2025. године, Министарство културе је, у сарадњи са Градским заводом за заштиту споменика културе, покренуло процедуру реконструкције. Идејни пројекат је постојао још од 2021. године, средства за прву фазу, односно, санацију крова, пребачена су у новембру исте године. Ипак, сада је 2026., а скеле још нису постављене.
Зграда данас окупља три кључна књижевна удружења у Србији: Удружење књижевника Србије, Српско књижевно друштво и Удружење књижевних преводилаца. Уместо да буде функционалан културни центар, она је постала симбол административне спорости и државне небриге о институцијама.
Прошле године, Удружење књижевника Србије обележило је 120 година постојања без посебне финансијске подршке града, док су конкурсна средства за савремено стваралаштво сведена на минимум. Потпуно је јасан контраст између јавних обећања о заштити културног наслеђа и реалног стања на терену.
Француска 7 није адреса – то је институција
Зграда у Француској улици број 7 једно је од најзначајнијих места књижевног живота у Србији. У њој деценијама делује Удружење књижевника Србије, основано 1905. године, као најстарије еснафско уметничко удружење у култури, на Балкану. Први председник био је писац Симо Матавуљ, а први секретар Јован Скерлић.
У овом простору се чува архива Удружења, документа о раду генерација писаца, рукописи, кореспонденција и библиотека значајна за историју српске књижевности. Зграда је законом заштићено културно добро и у власништву је Републике Србије.
Нажалост, део простора је, данас, затворен због безбедности, редакција „Књижевних новина“ је исељена из поткровља, а запослени раде у условима који више подсећају на привремени смештај, а не на националну институцију културе.
Зграда у Француској 7 не пропада зато што нема власника, већ зато што одговорност годинама циркулише без последица. Док се надлежности пребацују између институција, вода је пронашла свој пут. Мало кроз кров, мало кроз плафон, а онда и кроз архиву и канцеларије. У тој згради данас не прокишњава само објекат. Прокишњава нам однос државе према сопственој култури. Култура у Србији, како каже наш саговорник, прокишњава – а ми се надамо да ће их неко чути, те се неће утопити.
Комплетан интервју са Милошем Јанковићем, председником Удружења књижевника Србије: https://youtu.be/y_YoiwIA3d8?si=dbZNtyPsAaCQPFbf
