Тачно четири деценије прошле су од када је писац Милош Јанковић објавио своју прву књигу. Није од тада прошло само 40 година, већ и 90 других наслова изашлих из његовог пера. Промоција књиге изабране поезије „Споменик“ биће одржана 14. априла у 19 сати у свечаној сали Удружења књижевника Србије, чији је Јанковић уједно и председник.
– Када се осврнете на 40 година од објављивања прве књиге, какав је осећај?
Ако би то требало дефинисати једном речју, онда је то – чудо, чудно се осећам. Не налазим, и поред најбоље воље, другу реч, ону у коју би све то што осећам, после ових 40 година од како сам објавио прву књигу, стало и могло, мени самом понајпре, да опише и дочара утисак који имам када се, како кажете, “осврнем” на те протекле четири деценије свог живота. Има ту и поноса, наравно, али и туге, сете заправо, има и замерки самом себи, њих поприлично, зашто сам нешто “опесмио” или “опрозио” тако како сам то учинио у тренутку у којем је настало то што сада себи замерам. Објавио сам велики број књига, а квалитет не мора да значи и квалитет, и није увек све било нужно ни објавити, или бар не тако како је објављено, данас то видим јасније и другачије, и много шта бих изменио, поправио, преправио, нарочито у стиховима. Додуше, вероватно и да бих понешто, или чак многошта, и покварио. Време је за својеврсно “свођење рачуна” са самим собом, са својим књигама, са собом некадашњим, не толико у моралном смислу колико у оном “занатском”, песничком пре свега. Можда је време и заћутати, не објављивати више, или објављивати ретко. Све што сам мислио да је требало рећи о оним вечним и “великим” темама већ сам рекао, а ово свакодневно, што сви живимо, ретко нуди неку потпуно нову тему, достојну књижевног бављења њом. Срећом, има се још много шта прочитати, тако да то и даље, неодустајно и све више, чиним. Читам, поново, као некада, свакодневно по пар сати.
– Реците нам нешто о књизи коју сада промовишете?
“Споменик” је књига изабраних песама, односно аутоизбор, који сам сачинио како бих обележио управо те протекле четири деценије свог писања. Дакле, избор по личном, врло субјективном суду (додуше, сваки избор или антологија “пати” од те субјективности) – шта је то што ја лично мислим да је најбоље у мојој поезији, одабрано из тих 60 и нешто песничких збирки које сам до сада објавио. “Споменик” је споменик који ја сам себи, својим стиховима, за живота, подижем – у том неком симболичком смислу, свестан да све то можда и није тако, да сам можда одабрао неке песме које по нечијем суду не би требале да буду ту, или да нисам одабрао оне које би, по нечијем суду, требале да буду – али, ето, узео сам себи то право – да сам себи вредносно (пре)судим. Уз свест о ризику и да сам све урадио онако како то није требало, али одавно се не обазирем на оно што је ван моје моћи, жеље и ван мојих критеријума.
– Објавили сте више од 90 књига – како одржавате континуитет у писању?
Када се “статистички” (ружне ли речи када је писање у питању…) погледа, могло би се, да то тако назовем, “упросечити” да сам у протеклих 40 година објавио, отприлике, 2,4 књиге годишње, мада се дешавало да по 2-3 године не објавим ниједну, а бивало је, као рецимо 2010, да у тој години напишем, и објавим, 12 књига, дакле – једну месечно. Рекох већ, квантитет не значи и квалитет, бројке не значе ништа, ништа не потврђују нити вредносно квалификују – многи знаменити српски писци, поготово бардови српског песништва, објавили су тек десетак књига за живота, неки чак И мање – али су ми и даље недостижни у уметничком изразу, и даље су, И то ће и остати, бољи, већи, значајнији писци/песници од мене. Време је, уз читаоце, једини прави и меродавни судија, и ако иза мене, у некој будућности, буде остало барем пет песама, барем 2-3 стиха, која ће ме наџивети, која ће трајати – ја сам испунио свој дечачки сан – заиста сам постао писац. Тренутно ме колеге као таквог признају, дакле окончао сам свој ововремени професионали пут, а привилегија коју имам – да сам тренутно на челу Удружења књижевника Србије, најстаријег уметничког, еснафског, струковног удружења на Балкану – само је храна сујети, оној која обитава у садашњости, а која није мерна јединица ни за шта што се стварно вреднује у књижевном свету. Само је формално сведочанство да сам ја затворио круг у оном бирократском смислу, а да ли је или није важеће моје “мајсторско писмо” када је књижевност у питању – то ће се тек видети. Што се континуитета тиче – то што пишем је мој начин да заштитим себе, да се “оздравим” од свега што ме чини болесним, у сваком смислу, а што обитава у стварности којој сви сведочимо и коју, оваква каква је, живимо. Тешко бих, далеко теже него што је то и овако, подносио себе да немам ту могућност бега – бега од себе, а у себе.
– Шта се променило у вашем стилу и темама током година?
Није се претерано тога променило, нити се мењало, иако јесам експериментисао – и формом, и стилом, па и тематски, али суштина је остала иста – изразити себе, разумети себе, излечити себе, спасити себе, огласити се јер то можда може још неком бити значајно, макар и у најмањој мери. Имате ону чувену Сартрову дефиницију, да је парафразирам – дужност писца се састоји у томе да сваког упозна са светом, тако да се ни за кога не би могло рећи да је невин – и трудио сам се, онолико колико сам могао, умео, знао, понекад И смео – да управо то и чиним. Да ли сам успео? Не знам, надам се да јесам, бар код некога и у нечему. Ако нисам ником другоме ни у чему и ништа помогао – себи јесам. Зрео сам за све своје заблуде, заносе, самообмане и погрешке у мери у којој смем наглас да о њима говорим, и да не тражим никакво оправдање за све своје падове, и моралне и све друге. Године су само то све фино избрусиле, не морам више да прибегавам мимикрији, смем да се самог себе постидим када се догоди да учиним нешто што заслужује самоосуду. Писање је, пре свега, лекотворан рад, самопомоћ.
– Шта вас данас највише инспирише?
Најбоље је да Вам на то питање одговорим једним цитатом, непотребно је да било шта друго кажем, не бих смислио ништа оригиналније, нити тачније, а Достојевски вели: Ништа није фантастичније од стварности. Довољно је осврнути се око себе, замислити се над собом и видети обиље тема, мотива, разлога – свега оног што би се могло подвести под одредницу инспирација – да се човек, склон таквом изражавању своје сопствености, огласи нечим што има књижевне одлике.
– Да ли постоје теме које су вам и даље изазов за обраду?
Наравно, иако их је све мање, а најчешћи случај је да оне старе, вечне теме, добију некакав нови појавни облик, исти суштином а различит појавношћу и/или последицама, па ме то заинтригира. Имам довољно година и довољно искуства у “занату” да знам да ни сви изазови нису стварни, да је многошта од онога што човека у тренутку заинтересује заправо само симулакрум, већ виђено, већ промишљано и домишљано, већ речима демистификовано. Но, људска глупост, мржња и људско зло су вечни, и имају стално нова и нова лица, нов начин оказивања и исказивања. и љубав је, разуме се, вечна, као и добро, и емпатија, и разумевање – али они су и вечно исти, неопходни и за људе душеспасни, тако да се о њима само може, у суштини, понављати већ речено, другим речима или у другачијој форми. А ово друго ме, ипак, увек изнова запрепасти и натера ме да се потрудим да о томе кажем још понеку.
– Који су највећи изазови с којима се Удружење књижевника данас суочава?
Удружење књижевника Србије (УКС) је Удружење које има најдужу традицију еснафског организовања на Балкану. Ове, 2025.године, обележавамо 120 година постојања и кроз све то време УКС је делило судбину, да то тако кажем, народа и државе, без обзира не све политичке и друштвене промене које су се у том период догађале. Изазови са којима се суочавамо су, нажалост, већ нешто више од века исти, или, прецизније слични, што је последица односа оних који креирају културну политику према култури и уметности у нашем друштву. Било је, у неким периодима, и бољег, садржајнијег, одговорнијег, компетентнијег и посвећенијег односа према култури и уметности, према културним посленицима нарочито, не само када је УКС у питању, већ и према сваком од 34 репрезентативна Удружења у култури колико их је данас активно у Србији. Нажалост, последње три деценије много тога се на горе изменило, ресорно одговорни на свим нивоима, када је култура у питању, не чине довољно, не само у материјалном смислу, да се истинска култура афирмише, све је подређено тржишту, а култура се третира као трошак, као одлив из буџета који је једва потребан, као нешто што је успутно и небитно. Ни УКС, па ни писци у целини, нису поштеђени таквог става и приступа, о чему, верујем, јавност ипак зна, без обзира колико је све друго важније. Но, то је нека друга тема, која заслужује дужи и у свему другачији разговор. 0,67% БДП, колико се одваја за културу у целини, само за себе довољно говори. Што се УКС конкретно тиче – већ годинама покушавамо да изнађемо начине каквог-таквог и колико-толико трајног финансирања наших активности и трудимо се да решимо вишедеценијски проблем пропадања зграде у Француској 7, чији се кров, услед немара и небриге надлежних делимично урушио. Коначно се ствар померила са мртве тачке, Министарство културе је пронашло начин и у буџету додатна, почетна средства да се, преко Завода за заштиту споменика културе, отпочне са комплетном, фазном санацијом зграде – на чему смо изузетно захвални и истичемо то као лични напор министра Селаковића да тај, понављам – вишедеценијски проблем – буде окончан свима на корист. Цела ова година биће година јубилеја и планирали смо да је обележимо достојно и достојанствено, у складу са могућностима и средствима за које покушавамо на све начине да их обезбедимо.
Како видите положај писаца у Србији данас и какву улогу књижевност има у савременом друштву?
Књижевност је – ма како то неком деловало данас, у XXИ веку, добу модерних технологија – још увек (записана) савест и свест човечанства. Свест људи о њима самима и њихова савест уједно, ма колико то било демантовано чињеницама из реалности у којој обитавамо. Неће нека књига спречити ниједан рат, ниједан злочин почињењ широм планете, али ће нас, оно људско у нама што ипак у сваком још увек, на срећу, постоји – опоменути, упозорити, охрабрити да дигнемо глас, да се успротивимо, да се поново, макар колико били клонули, очовечимо, да спречимо даљне рашчовечење и обезбожење, даљне озверење и наше потпуно претварање у привид човека, у потрошача и конзумента, у слепог и глувог роба који је задовољан тиме да има, а не тиме да буде, који је стварно жив и свестан тога да је жив, да је пре свега и после свега – човек, у пуном и оном најбољем значењу те речи. Писци у Србији – говорим о оним стварним писцима, који заиста стварају књижевност, литературу, који стварају уметничка дела (тиражи нису никаква потврда да је нешто што је написано и уистину књижевност, уметност) – имају исти тај задатак и исту ту мисију. Њихов положај је неадекватан, недовољно вреднован И скрајнут на маргин, као што је то положај и осталих уметника у Србији. Нажалост, то је тако, тако говори И помињана статистика, тако доказују материјални показатељи, тако потврдјује медијска сцена и таблоидна стварност. Они који не разумеју колика је снага уметности и колико она, она права уметност да одмах кажем, представља и државни и национални интерес Србије и колики потенцијал у њој лежи да променимо слику у свету о Србији – ти не разумеју да култура није садржана у Стратегијама и Акционим плановима, нити пак схватају шта је стварни интерес Србије када је културна политика у питању. Да завршимо Достојевским – Лепота ће спасити свет. А највиши израз те лепоте јесте уметност, чији је књижевност саставни део и један од облика оказивања. Надам се да ће то сви схватити.
Извор: https://bizlife.rs/knjizevnik-milos-jankovic-za-bizlife-pisanje-je-moj-licni-univerzalni-lek-za-sve/
